VIII-4 Сакуле

Генерација 2001
 

 

Генерација 2000



 
 
Генерација 1999



 
Генерација 95

 

 

   Генерација 94 

Генерација 93

   

             Доживели смо толико тога. И лепих и оних мало мање лепих, али не и мање важних тренутака. Све у свему, овај период нашег живота ћемо заувек памтити. Оно заслужује, и има посебно место у нашим срцима.

            Први пут смо се са својим садашњим другарима срели пре девет година. У забавишту, где нас је упознала васпитачица  Јелица. Забавиште као забавиште - безбрижно и спокојно. Али и ту смо се жалили на оне нама ,,С Т Р А Ш Н Е" цртице, линије и остале ,,Б А Б А Р О Г Е". Али, нећемо да се жалимо, лепо нам је било! Наше забавиште често је били радионица у којој смо правили разне честитке, украсе и остале необичне стварчице. Васпитачице ћемо се заувек сећати, као и те 2000.године. Нећемо заборавити ни јун 2ооо.године, када смо знали да 1.септембра нећемо доћи у забавиште. Уплашени сусрета са новим и непознатим, као и тужни због растанка са васпитачицом за коју смо били веома везани, отишли смо на летњи распус
       
                             Дошао је и тај 1.септембар. Кренули смо у први рзред. Постали смо ђаци прваци. Тамо нас је раширених руку и широког осмеха дочекала учитељица Катица Фишћан. Првог дана смо се упознавали, причали, дружили,... Али, добили смо и распоред часова. Наредних дана почели смо да учимо понека слова и бројеве. Почеле су да нас стижу ђачке бриге. Али уз учитељичину, и помоћ родитеља успели смо д их савладамо. Додуше, не тако лако, али најважније је да смо у томе успели! Упознали смо и неке нове предмете, као што су: природа, где смо проучавали њене промене и дешавања у њој; друштво, у ком смо учили о људима, понашању и сл.; физичко смо обожавали: трчање, вежбице и разне игре, али највише смо волели, дечци фудбал, а девојчице ,,Између две ватре"; на музичком нам никада није било досадно, јер се певало и свирало, али нисмо ни ту били поштеђени! И ту је морало да се учи, али добро, било је подношљиво! Ликовно нам је био врло добро познат предмет; цртали смо и у забавишту, а и много раније. Имали смо и један посебан час на којем смо причали са учитељицом о оценама, понашању, али и проблемима који су нас мучили, а за које је учитељица  увек имала неки добар савет. То је био ,,ЧОС И ЧОЗ". Ах, дошао је и крај првог разреда.  

           Други разред је био захтевнији од првог и изисткивао нам је више времена за учење. Али, други разред ћемо памтити по рекреативној настави у Аранђеловцу, где смо скоро сви ишли, заједно са нашом учитељицом. Тамо нам је било веома забавно, а време нам је брзо пролетело. Имали смо разне активности, дискотеку(која је за нас, клинце, био прави доживљај), часове у природи, шетње и још толико тога... Учитељица нам је на Тари била друга мајка: све нам је спремала, у свему помагала и љубила нас за лаку ноћ. Тако нам је и други разред у чуду пролетео.  

         Дошло је време да се крене и у трећи разред.  У трећем разреду смо још више имали да учимо. Логично, за једну годину смо били старији. Муке нам је задавала таблица множења. Е, око ње смо се добро намучили! Била нам је прави Б А У К! А ми смо се све више упознавали и зближавали. Нисмо ни били свесни да нас већ, и пре него што смо успели потпуно да се укључимо у нови темпо живота, чека растанак у четвртом разреду.

          И овде смо добили неке нове предмете, али нису нас они толико уплашили, колико текстуални задаци из математике. Уф, они су нас баш цедили! Те године ишли смо на рекреативну наставу на Тари. Тада смо били старији, зрелији и искуснији, него онда, када смо у другом разреду ишли на рекративну наставу на Букуљи(Аранђеловац). Било нам је незаборавно. Удисали смо свеж планински ваздух, шетали се шумом, упознали неке нове врсте биљака и животиња, научили толико тога новог. Вредно је поменути и ,,Дрво жеља", на које бисмо ставили руку и у себи пожелели жељу. Услов за остварење те жеље био је да никоме не причамо о ономе што смо пожелели. Ту су почеле и љубави, али, растанак их је пресекао. Дошло је време да се крене кући. Свима нам је било толико жао, а многи од нас су и плакали. Ближио се крај четвртом разреду, а спремали смо се за ,,Малу матуру". Сви смо се организовали и припремили једну малу забаву. Мешала су нам се осећања. Били смо срећни због забаве, тужни због растанка, а уједно смо се плашили петог разреда. На крају забаве смо заплакали, а и учитељица са нама. Покушавала је да нас орасположи, и нас, и себе, али безуспешно. Треба да поменемо да смо ми учитељици Катици били најнемирнија генерација. Ми нисмо, нити ћемо заборавити учитељицу и дружење са њом.

          Првог дана у петом разеду смо се упознавали са наставницима. Мало је било страшно упознавање са наставницима, јер нисмо знали ништа о њима. Прво смо упознали нашег разредног старешину Радована Иконов, који нас је, морамо признати, заплашио. Урезало нам се у сећање његов улазак на час, јер још, док би улазио, бацао би дневник на сто, а ми бисмо сви поскикивали. Чинило се да је пети разред бабарога и да је најтежи, али и није био баш ,,црни пети разред", како смо знали говорити. Добили смо и неке нове предмете, а то су: историја, географија, техничко образовање и два страна језика, енглески, као обавезан страни језик, и руски, као изборни предмет.

Сваки наставник је тражио своје, а нама није било нимало лако. Било је ту и разних смицалица које смо правили на рачун наставника и осталих другара, али, да не дужимо више о петом разреду. Најважније је да смо успели да се уклопимо у нову средину, да смо на наставнике оставили добар утисак и да смо, на крају, већином постигли жељени успех.

         У шестом разреду смо са свима били упознати, али смо добили два нова предмета: физику и хемију, која су нам била доста тешки, самим тим, што су нам били нови. Наставник који нам је предавао биологију, предавао нам је и хемију, а из физике смо променили неколико наставника и наставница. Глупости, несташлуци и немирлуци које смо правили су нас забављали, а нашем разредном нису дале ни да за време одмора, у зборници, на миру попије кафу! Стално га је неко зивкао и жалио се на наше понашање.

        Стигао је и седми разред. Ми све несташнији и несташнији, у пубертету смо; ,,бубице" нам не дају мира, а наставници све строжији и строжији. Правили смо разне смицалице за контролне и писмене задатке, па да бисмо се договарали, правили смо другачији распоред седења. И то је само један мали део наших смицалица. Седми разред ћемо памтити по томе што нам је био доста захтеван и тежак.

        И, дођосмо ми полако и до осмог разреда. Осим устаљених обавеза, припремемо се и за пријемни испит из математике и српског језика, који нас чекају у јуну. Од њега  зависи шта ћемо и коју школу уписати. Тада нас чека и матура, када завршавамо ово осмогодишње школовање и одлазимо у неко ново место, у неку нову школу, упознајемо нове, али не заборављамо старе другаре и наставнике, наше догодовштине, доживљаје и године проведене у овој школи.

 
 
 

     Наша мала фото галерија

 
                                    

VIII-5 Сефкерин

                                        Генерација 2001
 
                                                      Генерација 2000
 
                        Генерација 1999

 




Генерација 95

VIII-5 Сефкерин Генерација 93

 

 
 Без обзира на успех нашег разреда и појединаца у њему добро се слажемо, поготову на журкама. Скоро свако од нас се бави неким спортом, и воли природу и животиње. Обожавамо да идемо на екскурзије и друга групна путовања, обично се добро проведемо као и професор који са нама иде. Сада када се ближи време раздвајања, јер идемо у различите средње школе, више проводимо времена заједно и жао нам је што ћемо се растати. Већина нас ће наставити међусобно дружење али никад нећемо поново бити заједно у разреду и школским клупама, учити и правити несташлуке за које смо увек налазили заједнички језик и сложност. Верујемо да ће и нашим наставницима бити тешко без нас и недаћа које смо им задавали.
   
  • Зовем се Зорица Јон, од спортова највише волим клизање а што се фудбала тиче фудбалски клуб „Црвена Звезда" ми је омиљен. Слободно време проводим са другарима играјући разне игре а понекад волим и да сам сама, тад пустим музику и играм. Најбоље другарице су ми две Љиље са којима сам још од малих ногу заједно. Волим да помажем другима па планирам да постанем медицинска сестра и највероватније ћу уписати ту средњу школу јер ми је то најинтересантнији посао који бих волела да радим.
   
  • Зовем се Зоран Петров, омиљени спортски клуб ми је „Црвена Звезда" а волим да гледам одбојку, фудбал и ватерполо. У слободно време идем на пецање а најбољи другари су ми Милан, Александар, Јован и Бранислав. Волео бих да будем полицајац па самим тим планирам да упишем ту школу.
   Зовем се Николета Бена, своје слободно време волим да проводим у дружењу, слушању музике, гледању фудбала и одбојке. Најбоља другарица ми је Марина јер се са њом најбоље слажем. Желим да упишем средњу фармацеутску школу јер ме та професија највише привлачи.
   
  • Зовем се Милан Попов, не бавим се никаквим спортом али зато волим да гледам фудбал и омиљени клуб ми је „Црвена Звезда", док у слободно време играм компјутерске игрице и идем на пецање. Најбољи другари су ми Зоран, Јован, Александар и Бранислав. Нисам још сасвим одлучио коју ћу средњу школу да упишем.
   
  • Зовем се Марина Младеновић, тренирам рукомет а волим да гледам фудбал и тенис док су ми омиљени клубови „Манчестер Јунајтед" и „Партизан". У слободно време играм игрице и дружим се а најбољи другари су ми Милан и Зоран. Желела бих да упишем туристичку јер волим да путујем или грађевинску средњу школу.
   
  • Зовем се Маријана Урс, волим да гледам спортове фудбал, одбојку, тенис и клизање. Слободно време користим да певам као и да се дружим. Имам много другара а најбоља ми је Јелена јер све исто волимо. Волела бих да упишем војно-полицијску школу, поред ветерине, обожавам униформу, пиштоље... Памтићу све што сам у овој школи доживела јер је она осам година била моја друга кућа.
   
  • Зовем се Љиљана Јон, тренутно се не бавим никаквим спортом али зато волим да гледам фудбал и тенис а највише волим „Партизан" и редовно пратим њихове утакмице. Волим да своје слободно време проведем у дружењу са другарима а најбоље пријатељице су ми Зорица и Љиљана јер ми је увек лепо у њиховом друштву и подржавају ме у било чему. На првом месту од свих послова ми се свиђају фризерски и посластичарски па ћу највероватније уписати средњу школу за једну од ових професија.
   
  • Зовем се Љиљана Бањаш, имам пуно другара са којима се дружим Цаца, Љиља, Зорица, Јелена, Паја, Аца, Крле, Бранка, Јован, Буца, најбољи смо јер смо сложни. Волела бих да упишем економску школу а у слободно време осим дружења волим да слушам музику.
   
  • Зовем се Јован Јон, волим да играм игрице на компјутеру и да гледам фудбал и тенис. Омиљен фудбалски клуб ми је „Црвена Звезда" и „Манчестер УТД.". Најбољи другари су ми Милан Зоран и Бане. Планирам да будем оператер машинске обраде јер се тим послом добро зарађује. 
   
  • Зовем се Јелена Шуља и по мени најбољи фудбалски клуб је „Партизан". У слободно време волим да играм игрице. Најбољи пријатељ ми је Маријана, зато што се у свему слажемо, увек ме разуме и поред мене је и у добру и у злу. Желим да упишем медицину јер сматрам то хуманим послом а волим да помажем људима. У сећању ће ми остати екскурзија у шестом разреду.
   
  • Зовем се Бањаш Бранка, мој омиљен спорт је фудбал и трудим се кад год могу да гледам утакмице иначе у слободно време волим и да цртам, то ме опушта. Из основне школе памтићу одмор јер сам тад срела своју прву љубав а најбоља другарица ми је Зорица јер је увек ту за мене. Волела бих да упишем или средњу трговачку или за посластичара, нисам се крајње одлучила коју.
   
  • Зовем се Бранислав Крстевски, неко време сам тренирао фудбал а сад га само гледам, омиљени клуб ми је „Партизан". Волим да своје слободно време проведем у дружењу са другарима, не бих правио разлику међу њима, сви су ми подједнако добри. Желим да упишем средњу школу за аутомеханичара, а у животу из основне школе ћу памтити када је један друг склизнуо низ брдо, када смо били на екскурзији, баш је било смешно.
   
  • Зовем се Бранислав Дунђеровић и тренирам фудбал, раније сам тренирао кошарку а омиљени фудбалски клуб ми је „Црвена Звезда". Слободно време проводим за компјутером, пуштам музику, играм игре а волим и да се дружим као и да пишем неке песме. Најбољи другари су ми Зоран, Милан, Јован и Александар, ми се у школи увек зезамо. Волео би да упишем средњу за кувара, аутомеханичара или спортску гимназију. Волим те послове, да кувам, да поправљам аутомобиле а бавим се и спортом. Догађај који ће ми остати у сећању је час физичког када је Зоки пао и поцепао тренерку.
   
  • Зовем се Александра Стошевски, своје слободно време проводим слушајући музику, гледајући фудбал или дружећи се. Имам пуно другара са којима проводим време Љиља, Зорка, Љиља, Аца, Маја, Јеца, Крле и други. Планирам да упишем средњу економску школу јер је по мени то најбољи посао.
   
  • Зовем се Александар Иван, од спортова волим да гледам фудбал, кошарку и ватерполо. Слободно време проводим у дружењу или игрању игрица. Многе сматрам добрим другарима а најбољи су ми Зоран и Милан. Волео бих да постанем кувар или оператер машинске обраде. Никад нећу заборавити екскурзије и одморе из основне школе.

VIII-6 Сефкерин

       
                                      Генерација 95

 

VIII-6 Сефкерин Генерација 93

Библиотека

 ВИРТУАЛНА БИБЛИОТЕКА У ВРЕМЕ ОНЛАЈН НАСТАВЕ

 

Школска библиотека, ОШ „Доситеј Обрадовић“ Опово, располаже књижним фондом од 12650 књига. Остала издвојена одељења  располажу мањим бројем књига и то износи: Сакуле - 1712, Баранда - 1790 и Сефкерин - 1991. Укупан фонд износи 18143 књиге.

Основни циљ школског библиотекара је развијање културе читања код ученика и  њихово оспособљавање за самостално коришћење и проналажење књижне и некњижне грађе.

Континуирани послови које библиотекар врши су: физичка обрада, инвентарисање, класификација, сигнирање и каталогизација библиотечко – медијатечке грађе.

Бројач посета

895286

Јавне набавке

Календар

No event in the calendar
пон уто сре чет пет суб нед
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30